Putovanje

Pozivom drage školske drugarice odlučila sam se za putovanje u Srbiju.
Odlazak je bio fantastičan, uzivala sam u putovanju. Pevušila sam i pričala, delom uzivala u pogledu na okolinu kojom smo prolazili. Imala sam zakazanih Bars tretmana. Napokon se polako pokreće i moj kraj. Od kad sam počela da radim Bars tretmane zelja mi je bila da pokrenem i Petrovac. Zašto bi smo bili zatvoreni za novitet?
Mislila sam se uvek čemu sluzi ograničavajuće uverenje i zatvorenost. Zivi se drugačije, daj da malo pomislimo i o kvalitetu zivota a ne samo o tenoru zivota.
Bila sam dva dana kod moje tetke, bakina sestra mi se baš obradovala. Spavala sam kod tetke, baš kao u detinjstvu. Emocije su proradile. Svakodnevno sam vozila auto. Posetila sam i suprugovu tetu, bilo je sve sjajno. Posetila sam i jednu divnu dušu, potrazila je savet oko njege knjige, najezila sam se dok sam čitala par stranica.
Pored Bars tretmana uspela sam da organizujem i promociju mog prvenca “Moja zivotna priča”, još jedan ostvaren cilj, još jedna ispunjena zelja. Toliko sam bila uzbudjena da sam Jadranki sve prepustila. Pohvala za sve ono što je uradila.
Spremila sam se malo bolje za promociju. Srećom komplet mi je bio kući. Dodala sam mali detalj kao asocijaciju za buduću knjigu. Bila sam kod učiteljice Duške, poklonila sam joj knjigu i pozvala sam je na promociju. Zamolila sam učiteljicu da kaze koju rečenicu za vreme promocije. Uzbudjeno je pristala, zahvalna sam joj od srca.
Bilo je sve fantastično postavljeno kada sam ja ušla u biblioteku, kao u snu. Uz mene su bili Dalibor i Sneška, moja podrška i moj dragi tim sa radionice “Moć Ogledala”. Mislila sam u jednom trenu “dali mozda sanjam?”
Počeo je prvo intervju, emocije su lebdele u vazduhu. Bilo je jako dirljivo. Svaka rečenica je dotakla moju dušu.
Govorila je učiteljica Duška tako dirljive reči da sam jednostavno ustala sa bine i sišla pred nju, kad je završila snazno sam je zagrlila.
Pored učiteljice, Dalibora i Sneške govorile su i Mira (moja desna ruka i osoba koja me poznaje kako dišem), Nina a sve je bilo jako emotivno.
Jadranka je blistala i bila je baš emotivna.
Rekla mi je da je moja promocija jedna od najemotivnijih do sada.
Kakva bi i bila?
Empata i emotivac kao ja i nezna drugačije…
Uz mene su bili Sale i teta kao deo porodice jer drugi nisu mogli.
Odradila sam i svoju obavezu prema precima onako kako dolikuje i kako ide red, sreda pred Uskrs je dan kada se ide na grob usnulim precima.
Uveče dirljiv generacijski susret.
Jednu od školskih drugarica nisam videla 33 godine. Pozelela je i moju knjigu. Svi su mi čestitali i svi su me pohvalili. Kako i nebi?
Ja sam u školi bila mirna, ćutljiva, tiha, zgrčena u strahu a sada sam suprotnost od toga.
Jedino je mir postao harmoničan mir…
Vreme je proletelo i ja sam krenula kući.
U červrtak ujutru krenula sam nazad za Italiju, kombijem.
Krenulo je sve sjajno, ni u snu nisam mogla da zamislim da ću biti vodič. Kombi kojim sam putovala vozio je novi vozač, iskusan ali za Italiju nikad nije vozio.
U kombiju su bile još dve zene, nisu ni one znale put niti su imale italijanske brojeve.
Vozač je sjajno vozio, trudio se da ostane pribran ali nije ni on imao eu broj. Do Slovenije je bilo sasvim ok, sem što nije bilo punjača za telefon u kombiju. Dala sam ovim zenicama da čuju osobe koje su ih čekale u Italiji, setila sam se da telefon stavim da troši manje bateriju. Ništa nije slučajno. Sredinom Slovenije ostavili su nas ostali vozači kombija koji su trebali da budu uz nas. Ušle su u paniku ove zenice, umirila sam ih. Kako bi i uradila drugačije?
Trebali smo da idemo na Goriciju medjutim ja taj put ne poznajem, sa suprugom uvek idem na Fernetići. To sam i objasnila vozaču, rekla sam mu da ne brine jer taj put poznajem zatvorenih očiju. Spavalo mi se a smejala sam se na moj račun “ko Tom u crtanom filmu treba da stavim čačkalice da se oči ne zatvore”, smejale su se i saputnice. Jedino što nismo znali gde treba da izadjemo, nisu nam rekli.
Pisala sam gazdarici kombija da nam napiše gde. Pozvala je i krenula da viče zašto smo se odvojili…
Moja reakcija? Zauzela sam stav i zaćutala je!
Umesto da bude zahvalna ona se dere…
Usputno me je i njen suprug “gazda” pozvao.
Rekla sam da ću do Montechio da se snadjem a posle kako znaju. Još kad smo pogrešnu traku uzeli na izlasku iz autoputa inače znam taj put odlično i brzo smo se okrenuli. Kad mi se gazda kombija drao na telefonu pukla sam.
Jako puno mogu da tolerišem ali kad neko predje granicu onda dobije zatrazeno. Sjajno je bilo i za mene da osetim dokle je moja granica tolerancije i kako reagujem na bezobrazluk. Nisam se drsko ponašala samo sam zauzela stav i objasnila sam da nije lepo to što se desilo.
Neću napisati ko su, poenta nije u tome ko su već u tome da vam ispričam svoje dešavanje. Tako se završilo moje putovanje.
Uveče sam zagrlila svoja zlata mala, bakine duše…
Hvala Nebesima na svim Čudesima❤️